01.01. - 07.01.

08.01. - 14.01.

08.10.1717.

U godini kada postaje vojnička varoš, u Somboru se raspravlja o razgraničenju Bačke i Bodroške županije, pri čemu Bačkoj pripada znatno manje opština iako je ona, po popisu sačinjenom tri godine kasnije, mnogoljudnija. No, sve to uskoro će se pokazati kao nepotreban posao jer ubrzo dolazi do neformalnog spajanja, a nekih sedam decenija kasnije, 1786, Sombor postaje stalno sedište skupštinskih zasedanja obe županije, da bi 1802. došlo i do formalnog ujedinjenja dve županije.
 

09.10.1872.

Posebnim zaslugama Petra Vukićevića, gradonačelnika i Julija Fejera, župnika, Ministarstvo prosvete Ugarske donosi odluku o otvaranju Gimnazije u Somboru. Na profesorska mesta su, po konkursu, izabrani Josip Krčmar iz Subotice, za upravitelja, Milan Kostić iz Starog Sivca, nadzornik škola u Crnoj Gori, Josip Pohradski iz Skalića u Slovačkoj, profesor Srpske gimnazije u Novom Sadu, Đena Kovačić iz Baje, profesor tamošnje Učiteljske škole, Deže Jasenski iz Novog Sada, evangelistički pastor u Torži, Ištvan Balint iz Baje i Aleksandar-Šana Demetrović iz Sombora. Za veroučitelje su postavljeni Dimitrije Živković, đakon i Ferenc Grin, kapelan iz Sombora. Zgradu negdanje Gramatikalne škole i nameštaj je obezbedila Opština.
 

10.10.1847.

U Sremskoj Mitrovici je rođen DR MILAN JOVANOVIĆ-BATUT, jedan od najuglednijih lekara s kraja 19. i početnih decenija 20. veka na ovim prostorima. Završivši medicinu u Beču, dolazi u Sombor gde 1880. pokreće Zdravlje, časopis za zdravstveno prosvećivanje naroda. Dve godine potom odlazi za načelnika saniteta Crne Gore, gde kratko boravi i nakon specijalizacija u inostranstvu, 1887. postavljen je za profesora Velike škole u Beogradu. Jedan je od najzaslužnijih što je ovde 1919. osnovan Medicinski fakultet, čiji je i prvi dekan. Veoma aktivan na društvenom i naučnom radu, od medicinskih fakulteta u Pragu, Beču, Zagrebu i Beogradu, proglašen je počasnim doktorom. Umro je u Beogradu 1940. godine.
 

12.10.1736.

Mitropolit karlovački Vićentije Jovanović ne prihvata optužbe Bačke županije da joj pravoslavna crkva nanosi štetu uzimajući za sveštenike decu iz bogatijih porodica, čime izbegavaju plaćanje poreza. Istina je da se sveštenstvo izdržava od parohijalne zemlje, a njihova rođačka domaćinstva plaćaju poreze kao i drugi.



12.10.1850.

Karolj Biterman je na svog sina Nandora otvorio PRVU ŠTAMPARIJU u Somboru. Bio je to civilizacijski pomak jer je ovde pisana reč štampana kroz Golub, Zdravlje, Školski list, Rodoljub, Bačvanin, Domaći list, Srpski glasnik, Bunjevac, Bacska, Haladaš... u godišnjacima Istorijskog društva Bač-bodroške županije... nebrojenim naslovima knjiga, brošura, prigodnih plakata... Štamparija će postati i začetnik nove struke koje će se prihvatiti brojni drugi, poput Milutina Jankovića, koji će je otkupiti od Šandora Bitermana 1915, te Andrije Vagnera, Nadaša, Mužika i Partliča, Karolja Oblata i dr Đule Molnara, koji štampa i izdaje Zombor és videke, Josipa Kolara, Josipa i Ernesta Bošnjaka, Milutina Bikara i Vladimira Bajića, te Save Milađeva, Imre Kerenjija, Svetislava Stojačića i brojnih nepomenutih, samo između dva rata.
 

12.10.1913.

U Somboru je rođen ING. IVAN IVANČEVIĆ, šumarski inženjer, svestrani sportski delatnik i doživotni počasni član Svetske gimnastičke asocijacije. Član reprezentacije od 1932, na Sveslavenskom prvenstvu u Sofiji 1939. osvaja dve zlatne medalje; na krugovima i u ukupnom plasmanu. Iza njega je ostala prebogata sportska biografija: kao trener, sudija ili organizator učesnik je tri olimpijade, isto toliko prvenstava sveta, Evrope i gimnastrijade, jednog Svetskog kupa, četiri svetska kursa za sudije, napisavši im i Pravilnik za suđenje, te brojnih kontinentalnih, regionalnih, nacionalnih i drugih vrhunskih takmičenja. Uz sve to, 40 godina je bio stalni član i prva violina Somborskog simfonijskog orkestra. Umro je u Somboru 11. avgusta 1990. godine.
 

14.10.1752.

Hrvatski ban grof Adam Baćanji, zahteva od Somboraca vraćanje duga od 120.000 forinti koji im je pozajmio grof Teofilo de Palma radi namirenja obaveza za sticanje statusa slobodnog i kraljevskog grada, a Baćanji je od njega te dugove otkupio. Međutim, Somborci, umesto da vraćaju, još se i zadužuju kod njega na ukupan iznos od 181.000 forinti, što ih je dovelo u kmetsku zavisnost, te je bilo čak i zaplene gradske imovine. Kada je dug u celosti isplaćen 1764. i Baćanjijevi panduri napustili grad, Somborci su to proslavili kao novo oslobođenje.