Samostalno izdanje

Marija Jovanović
KAO DA SE NIŠTA NIJE DOGODILO

Nova knjiga Marije Jovanović, autorke romana Spletkarenje sa sopstvenom dušom.

Četrdeset godina posle Neveninog i Sergejevog upoznavanja Stojan je kročio u njeno dvorište. Sudbina je strpljivo čekala da nekom od Sreznjevskih ponovo otkrije postojanje uporednog sveta. U kolu čudnovatosti Sofijin otac Mihajlo beše preskočen. Izbor je pao na Sofiju. Njoj se dopala uloga u predstavi u kojoj su Sreznjevski oni koji su voljeni, a pridošlice one koje ih vole. Kao da se to već nije dogodilo. I točak se zavrteo.

“Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o različitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te priče smešten je čitav istorijski roman, možda bismo mogli reći i saga porodice Sreznjevski.
Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka čiji su vremenski okviri različiti i koje karakterišu sličnosti događaja i sudbina likova. Govoreći o preplitanju različitih sudbina u pripovedačkom postupku, prepoznaje se i izvestan pavićevski manir očuđavanja teksta, tj. uvođenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst.
U romanu se raspravlja o priči i pričanju. Potencira se značaj snalaženja stvaraoca sa različitim vrstama građe: sa istorijom i faktografijom i predočava se šta bi sve moglo da utiče na izbore stvaraoca. Ukazano je na važnost namere stvaraoca i na eventualnu nepouzdanost podataka iz prošlosti. Karakteristično je stalno iskazivanje skepse, koja se odnosi na mogućnost spoznavanja celovite istine. Govori se i o značaju i trajanju priče.
Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoračuje iz pozorišta, čuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je čitav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju.”

Slađana Ilić i Društvo književnika Vojvodine, 2004.

PAIDEIA

Andrej Makin
ŽENA KOJA JE ČEKALA

Govoreći o romanu „Žena koja je čekala“ Andrej Makin kaže da tema, odnosno žena koja čeka, jeste pre svega ruska ali može biti i univerzalna. Ono što svakako daje smisao i lepotu tom čekanju jesu emocije koje ona uloži u to. Na jednom mestu u romanu Makin kaže da su pesnici voleli da lažu i da su zato bili obožavani od strane publike.

U tom romanu pisac takođe govori o tome da za prepoznavanje lepote treba imati iskustvo bola. Međutim, po njegovim rečima, ne radi se o uživanju u bolu, a još manje o mazohizmu.“Govorim o tome jer treba imati izvesnu zrelost da bi se lepota sagledala na pravi način. A ako imate izvesnu zrelost, onda je iskustvo bola više nego nužno.“

Njegova junakinja je, naime, bila stvorena za sreću, a odabrala je samoću. Međutim, „objasnite mi kakav bi njen život bio da se taj njen čovek vratio. Udala bi se, imala bi decu i gomilu kućnih obaveza. Ali, ona je birala jedan tragičan, dramatičan životni tok. U litarearnom smislu nastojao sam da odbranim njen izbor, odnosno samoću. Uveren sam da je i u realnosti neophodno odnegovati svoj ugao gledanja na stvari a on često uključuje i samoću koja, dakle, ne mora biti oprečna sa srećom. Vidite, vratimo se romanu „Žena koja je čekala“, pod Staljinovim režimom žene nikada nisu dobijale nikakvo zvanično obaveštenje o tome šta se dogodilo sa njihovim muževima koji su nestajali u zatvorima Sibira. Njihova ljubav i to iščekivanje činili su te ljude živima. Možda i više nego dok su realno postojali. Ljubav može da učini čuda.“